Copyright © photos & text / Sanja Knezevic / All rights reserved
logo

Kako je nastala fotografija godine „U klopci”

Leto u Beogradu 2020. obeležili su jednonedeljni julski protesti koji su nastali zbog najavljenog ponovnog uvođenja drastičnih mera izolacije povodom sprečavanja širenja pandemije virusa Korona. Da podsetim, u martu 2020. nakon prethodnog ismevanja virusa, vlast je odjednom uvela vanredno stanje koje je trajalo gotovo dva mesca i tokom kojeg je bio uveden policijski čas i višednevne izolacije. Tada su najveću cenu platili penzioneri stariji od 65 godina, kojima je tek posle mesec dana dozvoljen izlazak radi kupovine i to u ranim jutarnjim satima, od 4-7h. Celokupan odnos vlasti prema pandemiji, koji je bio nedosedan i nekompetentan, doveo je do toga da se narod spontano okupi u znak protesta zbog narušene slobode kretanja. Svakako, uzrok ovih protesta bio je daleko dublji, i tom pre svega, sveobuhvatno nagomilano nezadovoljstvo građana protiv višegodisnje vladavine Aleksandra Vučića.

Protesti su počeli mirno, da bi se ubrzo pretvorili u prave nemire, nalik onima iz 2000. kad je oboren rezim Slobodana Milosevića. Pošto sam bila mala u vreme protesta 1990-ih godina, i fotograf-početnik 2000, ovoga puta odlučila sam da zabeležim istoriju Srbije koja se piše upravo u ovakvim situacijama.

Počela sam da fotografišem 8. jula, kada sam neiskusno krenula bez gas-maske i šlema, pa sam se nagutala suzavca, tačnije gušavca, od kog sam u potrazi za dahom spas pronašla u hastoru zgrade na Andrićevom vencu, pored nekadašnje galerije Ozon. Tamo sam zatekla grupu mladih ljudi koja je pomagala jedno drugima nudeći flašu mleka za umivanje, koje je zaista sprečavalo posledice pečenja očiju izazvane suzavcem. Tu sam napravila nekoliko fotografija koje su dočarale atmosferu solidarnosti.

Sutradan ujutru sam nabavila gas-masku i šlem i već posle podne sam otišla na protest pod punom opremom, ali ovoga puta nije bilo nemira. Demonstranti su izražavali nezadovoljstvo igrajući i pevajući uz muziku, dok su pojedinci (predstavljajući se da su došli iz Banjaluke) gasili muziku, vikali i navodili ljude na nemire. Tada je bilo očigledno ono u šta su već mnogi od nas sumnjali, a to je da „državne strukture'' namerno ubacuju ljude koji imaju za cilj da sabotiraju mirne proteste i navedu na nemire, kako bi se opoziciono nastrojeni građani predstavili kao nasilnici. Iako ove proteste nisu organizovale političke stranke, vlast je, kao i uvek do sad, to koristila kako bi lažno informisala naciju, naročito stanovništvo širom Srbije kojem su dostupne informacije samo preko prorežimskih medija.

Pošto su u to vreme moja deca bila veoma mala (dve i nepune 4 godine) potrebna je bila dobra porodična organizacija kako bih mogla da pokrijem ove događaje. Moj muž, koji je takođe želeo da prisustvuje protestima kao građanin, odlazio je prvi i ostajao nekih sat, (obično do 20h), dok sam ja za to vreme čuvala decu i bila u pripravnosti da krenem čim se vrati. Zatim se moj suprug vraćao kolima i ponovo pravio krug vozeći celu porodicu do protesta, gde bih ja izašla da radim, a oni se odmah vraćali kući.

Tako je bilo i 10. jula. Stigla sam na proteste negde u doba sumraka, oko pola 9, i gotovo istog momenta počeli su nemiri. Ljutila sam se bila sto me je ovog puta odvezao kasnije ali ljuti su bili i demonstranti pa sam brzo zaboravila na ''svoje probleme''. Demonstranti iz prvih redova (ubačeni provokatori, pretpostavlja se fudbalski navijači) konstantno su pretili našim životima i opremi da će je razbiti ukoliko budemo fotografisali. Zbog toga su se fotografi povukli na sigurno odstojanje odakle su povremeno fotografisali teleobjektivima. Iako sam bila u grupi sa svim ostalim fotografima i novinarima, ja to nisam radila, iz jednostavnog razloga što sam ove proteste fotografisala samo sa 35mm objektivom, zbog kog sam morala da budem blizu scene koju fotografišem. U trenucima kad su se demonstranti suviše ''zaigrali sa korodonom policije'' zaboravljajući na nas fotografe, preskakala sam ogradu postavljenu kao barijeru, prilazila kordonu, i u tim momentima pravila fotografije. Onda bih se brzo povlačila natrag. Sećam se dobro da mi je jedan kolega dobacivao: "Sanja sta izigravas, snimaj telcem!" U sebi sam razmišljala, ''kako da ne'', prisecajući se čuvene rečenice Roberta Kape da ukoliko želite da napravite dobre fotografije morate biti dovoljno blizu. Nastavila sam da fotografišem po starom, nošena adrenalinom i osecajući se sigurno pod šlemom i sa gas-maskom. Demonstranti, među kojima su bile i ''opasne devojke'' među kojima se jedna posebno izdvajala, drsko i primitivno vređajući policajce u prvim redovima kordona ispred Narodne skupštine i povremeno preteći nama fotografima. Te devojke i momci su svakako bili u onoj postavi ubačenih provokatora, te su policajci bili kao glineni golubovi. Počele su da lete kamenice, veliki komadi pločnika, baklje. Pojedini policajci bili su ozbiljno povređeni. Takođe, jedan broj fotoreportera i novinara koji nisu imali šlemove, završili su u urgentnom centru zbog povreda glave.

Odjednom je bačen suzavac, i u oblaku guste magle, demonstranti su počeli da beže, uključujući i onu huliganku koja se gušeći se, pognute glave udaljavala niz Takovsku ulicu.

Policijski korodon je rasterao demonstrante i pozicionirao se na uglu Bulevara Kralja Aleksandra i Takovske.

U 22.37 stajala sam u mirnoj ulici ispred Narodne skupštine još uvek noseći gas-masku i šlem na glavi, ne žureći da promenim karticu u aparatu iako sam znala da mi je ostalo još samo nekoliko snimaka. Razmišljala sam kako su protesti završeni za taj dan.

Odjednom, začuo se poziv upomoć iz mračnog Pionirskog parka. Trčeći do tamo, razmišljala sam kako u aparatu imam mesta za još samo nekoliko snimaka. Na licu mesta ugledala sam uznemirujući prizor u kojem je, očigledno policajac u civilu, okružen svojim kolegama, snažno, vršeći pritisak svojim telom, držao na zemlji mladog demonstranta dok je nekolicina okupljenih građana vikala da ga pusti. Scena je neopisivo podsećala na tragičan događaj iz SAD-a, koji se desio neposredno pre ovog, kada je policajac usmrtio Afro-amerikanca Džordža Flojda, primenjujući sličnu tehniku hapšenja.

Dok sam obilazila scenu, štedljivo sam načinila nekoliko snimaka i pozicionirala se ležeći mirno na travi, tik ispred lica uhvaćenog momka, želeći da „uhvatim'' njegove emocije i dočaram situaciju kako ju je on doživljavao, a ne mi kao posmatrači. Uslovi za fotografisanje su bili dosta mračni jer su ljudi koji su stajali i vikali oko mene, pravili senke ne dozvoljavajući da ulične lampe osvetle scenu.U jednom momentu (22.38) momak je snažno počeo da viče „U-PO-MOĆ'', policajac u civilu je podignutog pogleda ušao u moj kadar pomerajući glavu u desno i svetlost sa uličnih lampi se probila osvetlivši scenu koju sam u deliću sekunde zabeležila.

Trapped Sanja Knezevic

Strah i očaj bili su vidljivi u očima mladog momka koji je gotovo nepomično ležao na travi, ali takođe i u očima policajca, jer je i on bio uhvaćen, od strane okruženih građana i novinara. Sledećeg trenutka, novinar koji je snimao video ove scene spopleo se o mene i zatresao mi ruku, ali srećom fotografija je već bila u mom aparatu. Tada je zarobljeni mladić počeo da komunicira sa mnom, pitajući me da li snimam,  na sta sam mu potvrdno klimnula glavom pod gas-maskom. Misleći da snimam video, počeo je da priča u kameru da ništa loše nije uradio, pominjao je da išao po vodu kada ga je policajac uhvatio, takođe, pominjao je oca i njemu se pravdao u slučaju da ne ostane živ. Za one koji ne znaju, i snimatelji i fotografi, koriste isti termin - snimati. Zato je došlo do našeg nesporazuma. Tada sam načinila još jedan snimak i pisalo je „full card''. 

Mladić je srećom, pod pritiskom građana, bio pušten.

Ovde mozete pogledati video hapsenja kada se novinar spopleo o mene snimajuci.

Ovde mozete videti sve fotografije sa protesta.


Leave a comment